Kada su Rimljani osvojili Panonsku provinciju, doneli su sa sobom kulturu kupanja iz Italije, što je ovde naišlo na dobar prijem, zahvaljujući prirodnim termalnim vodama. Kupanje nije bilo strano ni Mađarima kada su se nastanili u novoj domovini, pošto su mnogi imali mobilne kade od kože. Prema Galeotu Marciju, na dvoru kralja Maćaša gostima iz daleka se nudilo parno kupatilo za opuštanje.
Od turskog kupatila do lekovite banje
Turci su takođe doneli sa sobom ozbiljnu kulturu kupanja, napravili su mnoga turska kupatila na Budimu, u Egeru i drugim delovima zemlje. Mnoga od njih (kao što su kupatilo Rudaš, Kiralj ili Veli Bej) i danas se koriste, kombinujući prednosti i usluge tradicionalnih turskih kupatila i modernih banjskih kompleksa, od masaže do klasičnog doživljaja hamama. Ipak, nešto se nije promenilo, kupatila su i dalje mesto fizičke i psihičke rekreacije.
Lekari habzburške imperije su, takođe, koristili termalne vode za lečenje. Aristokratija Austrougarske monarhije, ali i viša srednja klasa, sve češće se odmarala u banjama unutar zemlje od Opatije do banje Herkules. Iako je zemlja usled Trijanonskog sporazuma izgubila i mnoge svoje poznate banje, Heviz, Hajdusoboslo, ali i budimpeštanska kupališta i dalje zauzimaju dostojno mesto u evropskoj kulturi kupanja.