6. decembar: cipele u prozoru!

Nikoljdansko poklanjanje vezano za biskupa Svetog Nikolu prvobitno je bilo više urbani običaj, koji se posredstvom seoske inteligencije proširio od građanstva do seljaštva - tek tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. Pre toga, 6. decembar nije bio baš omiljen praznik dece. Naime, u selima je dugo postojao običaj da na Nikoljdan mladići, pa i oni oženjeni, plaše male i starije devojke čađavim licem, u izokrenutim bundama, zveckanjem lanaca. Zamaskirani plašioci su se zvali „dvoličnjaci“, a odatle potiče i pojam Nikola sa lancem.

Danas već deca 6. decembra svake godine nedvosmisleno čekaju Svetog Nikolu, mada su tokom decenija socijalizma domaće pesme i dečje pesmice bile o Deda Mrazu. U Sovjetskom Savezu je Đed Maroz bio veliki darovatelj. Po njegovom se primeru u 50. godinama prošlog veka pojavio i u Mađarskoj „socijalistički“ Djed Mraz. Tada je lišen religioznog sadržaja, a ostao je lik koji nagrađuje i kažnjava.

Jedno je sigurno, 5. decembra i dan-danas se pronađu sredstva za čišćenje cipela, kako bi se mogla koristiti istoga dana, a uveče se čisti i glanca obuća, koju deca stavljaju u prozor. Razlog tome je što, za razliku od običaja u anglosaksonskom svetu, velikobradi kod nas ne dolazi kroz dimnjak, već kroz prozor. Danas je već postalo uobičajeno i da mu deca pored čizme ili cipele stave keks i čašu mleka, pošto dobrotvor dolazi iz daleka, pa može da bude gladan i žedan. Sveti Nikola malim igračkama, slatkišima, malim šibama iznenađuje mališane, koji su očigledno te godine učinili i dobre i loše stvari.

U Mađarskoj je uz Svetog Nikolu čvrsto povezan i lik Krampusa, koji ga prati i na njegovom putu darivanja poklona. Krampus je oličje đavola prisutnog u hrišćanstvu, zlo svih vremena, a njegovo ime potiče od nemačke reči „krampen“, što znači kandža. U poređenju sa originalnim krampusom, mađarski je mnogo uzdržaniji, pa mu nije cilj otimanje dece, već njihovo usmeravanje na pravi put uz pomoć koje šibe.