Povorka bušara

Povorka bušara je tradicija mohačkih Šokaca, međunarodno priznat i posećen narodni običaj teranja zime. Nastanak tradicije meštani vezuju za proterivanje Turaka, prema kojoj su nekadašnji stanovnici, sakrivajući se u močvarama oko Mohača, obučeni u maske i uz veliku buku proterali sujeverne Turke iz grada. Međutim, taj običaj su verovatno sa sobom doneli Šokci sa Balkana u vreme njihovog naseljavanja, a vremenom je ovaj običaj dobio današnji oblik.

Suština povorke bušara u šokačkoj tradiciji su „poklade“, koje ima značenje pretvaranja, transformacije. Bušari to shvataju veoma ozbiljno: slavlje iza maske doživljavaju kao promenjeno, instinktivnije stanje svesti nezavisno od prostora i vremena. Tokom festivala dozvoljeno je mnogo toga što u svakodnevnom životu nije. Prema autentičnoj tradiciji bušara, lice i identitet moraju da ostanu skriveni tokom festivala, pa zbog toga neki imaju običaj da menjaju maske.

Bušar je glavni lik karnevala: čudovište sa drvenom maskom u izvrnutoj krznenoj bundi, pantalonama punjenim slamom, eventualno u bobanim čarapama i opankama. Bunda je stezana lancem ili užetom, ponekad kaišem, a stalni pribor im je klepetuša, čegrtaljka ili drveni buzdovan. Osim toga, mogu da imaju i druge pribore, kao što su drvena vila, pratljača, drvena obranica za nošenje vode, bikač, lutka u drvenom koritu ili bundeve pričvršćene za struk. Bušari se često voze gradom kočijom i okićenim malim traktorima sa prikolicama. Već je postalo deo tradicije da se grupe, udruženja bušara iz godine u godinu takmiče u tome ko će da smisli najsmešniju i najupečatljiviju odeću, naravno u granicama poštovanja tradicije.

Lepi bušari su devojke obučene u šokačku tradicionalnu narodnu nošnju i s licem pokrivenim velom, a povremeno mogu biti i muškarci. Njihov važan zadatak je koordinacija bušara koji zbog maske često imaju smanjeno vidno polje. Oni su zapravo „oči“ maskiranih bušara koje vode pod rukom ili hodaju pored njih.

Bušare prate jankele u odrpanoj odeći i sa odrpanom vrećom na glavi. Njihov zadatak je da ljude na ulici, a naročito decu koja im se rugaju drže podalje od sebe, i da ih iz šale potapšaju vrećom brašna, pepela ili piljevine – danas već uglavnom ovim poslednjem.

Bušari imaju i svoja zvanična udruženja u gradu koja se zajedno pripremaju za veliki pokladni praznik, ali tokom godine takođe neguju dobre odnose i pomažu jedni drugima. Postoji više od 50 zvaničnih udruženja bušara u gradu, ali ima bušara koji nisu članovi tih udruženja i samostalno se pojavljuju i učestvuju na događaju.

Nekada su bučne grupe bušara išle od kuće do kuće, gde su stanovnici njihove lepe želje i veštine teranja zime nagrađivali hranom i pićem. Tokom proteklih godina je povorka bušara izrastao u niz događaja koji uzburkava ceo grad. Centar današnjih dešavanja je trg Sečenji, a ceo karneval ima mnogo zvučnih i svetlosnih efekata: pucaju iz topa, pale lomaču i prave veliku buku na sve moguće načine.

Na dan pokladne nedelje bušari prelaze preko Dunava, tada se održava i sama povorka i pušta se na vodu kovčeg koji simbolizuje zimu, a te večeri je i paljenje najveće lomače.

Turisti uglavnom dolaze na vikend programe, međutim stanovnici Mohača održavaju karneval i utorkom, kada na drugoj lomači na glavnom trgu spaljuju (još jedan) kovčeg zime i tako dozivaju proleće.

Pokladnu masku, koja je postala simbol karnevala, izrađuju profesionalni rezbari maski i narodni zanatlije koji se međusobno poznaju, a njihov stil se prepoznaje u njihovim radovima. Neki smatraju da pravi bušar sam sebi pravi masku.

Povorka bušara u Mohaču je 2009. godine uključena na UNESCO-vu reprezentativnu listu nematerijalne svetske kulturne baštine.

• Jedan od tradicionalnih povika bušara tokom povorke je „bao-bao!“.
• U vreme kada su bušari išli od kuće do kuće, stanarima su svoj dolazak najavljivali duvanjem u rog (hornu), a zatim su uz stvaranje velike buke korišćenjem čegrtaljki i klepetuša prošli kroz dvorište, udarali po uglovima kuće, kružili oko stoke u štalama, a bušar koji je nosio vreću sa pepelom posipao je malo pepela po slami životinja, po verandi i na prag radi odbrane od bolesti i drugih nezgoda.
• Bušari su sa sobom poneli plug, kojim su preorali dvorište, a potom su simbolično i sejali radi obilnog roda. Na prekretnici 19. i 20. veka, bušari su preorali dvorište samo onih gazda koji ih nisu pustili unutra.
• Ranije su u povorci bušara mogli da učestvuju samo momci i oženjeni muškarci mlađi od 45-50 godina, a žene su samo pomagale muškarcima u oblačenju. Međutim, vremenom su se ovi običaji promenili, pa pored mohačkih muškaraca, na pohodu često učestvuju i deca i žena obučena u bušare.
• Simbolično oružje bušara, buzdovan sa više perja sastavlja(lo) se od mnoštvo malih komadića, bez eksera – kao da je prethodnik danas poznatih logičkih slagalica – što je takođe simbol talentovanosti i spretnosti.
• U davnim vremenima dešavalo se da su se bušari rvali kako bi saznali koga krije maska, mladog ili starog bušara.
• Rog (horna) bušara napravljen je od cepanog i rezbarenog vrbovog drva, koji su na nekoliko mesta zavezali prutom da se ne bi raspao, a zatim su stavili u štalu, gde je na vlažnom vazduhu nabreknuo i tako dobio lep zvuk. Dešavalo se da je rog od tri metra jedan bušar nosio, a drugi duvao. Danas se uglavnom koriste instrumenti za generisanje zvuka koji su lakši za upotrebu.
• Tokom svih šest dana karnevala grupe bušara prate narodni svirači; i oni sami učestvuju na događajima. Muzička pratnja je najčešće tamburaški orkestar, ali danas sve češće učestvuju u programu i gajdaši, dakle, muzičari čine sastavni deo festivala.
• Nošnja lepih bušara se često prenosi sa generacije na generaciju, među njihovom odećom mogu se naći i komadi stari po više stotina godina. Jedan takav komad odeće može biti vredniji čak i od kompletne odeće bušara.