.svg){kind=icon}
Uzbudljivo je da su, s jedne strane, prema regijama unutar Mađarske, a s druge, prema porodičnim običajima, karakteristična različita jela tokom božićnog razdoblja. Takozvana tipična domaća jela nastala su u skladu sa starim tradicijama, koje su se potom povezale sa, na primer, nemačkim i engleskim uticajima. U vreme naših čukunbaba, na primer, na slavsku trpezu nije mogla da dođe nikakva pernata životinja, jer ćurka, patka ili guska kopaju prema nazad, za šta se verovalo da je loš znak, pa su zato ostala jela od svinjetine. Makar i zato, što su svinjokolji počeli krajem novembra, pa je zbog toga bilo puno svežeg mesa na raspolaganju za Božić - tako da su kobasice sa džigericama i pržene kobasice bile sastavni deo prazničnog menija.
Riba se smatrala tipičnom posnom hranom
Kao što smo ranije spomenuli, tradicionalna seljačka božićna jela bila su delimično povezana sa sujeverjem. Mak, grašak i pasulj su simbolizovali obilje, jabuka plodnost - tako da su svakako imali mesto na stolu u slanom ili slatkom obliku. Supa od pasulja sa šargarepom i pavlakom, na primer, važila je za svečano jelo u severnom delu zemlje. Drugde se, pak, supa od pasulja pojavila kao posno jelo - bez mesa i mlečnih proizvoda - kao i prvobitno kiseli kupus, riblja čorba ili pržena riba. Kako ovde dolazi post? Jer, pre sto-dvesta godina postilo se pred Božić, a ovom periodu je pripadao i 24. decembar.