Ulična hrana po našem ukusu

Langoš je lepinja od testa za hleb, neka vrsta mekike, a jede se bez ili sa raznim prilozima. Dobar langoš po sredini treba da je hrskav, dok na ivicama testo mora biti dovoljno debelo, dobro propečeno, hrskave površine, a da se topi u ustima. Osim toga, važno je da se pogodi dovoljna količina kvalitetnog priloga, odnosno nadeva, da se testo ne bi raskvasilo. Svako dete ga obožava, a kao svaku uličnu hranu, langoš je nemoguće pojesti na pristojan način.

Poreklo

Neki smatraju da je langoš turskog, a neki da je rimskog porekla, iako se u zapisima pominje tek od 1700-tih godina. Kada je hleb počeo da se peče u pećnici, pojavio se i langoš, naime od ostatka testa za hleb oblikovane su lepinje koje su sa hlebom zajedno stavljene u pećnicu i tako su se pri samom otvoru ispekle na žaru. Pri otvoru, jer se tanko testo brže peklo, pa je bilo lakše vaditi langoš, a na taj način se proveravao i kvalitet testa za hleb. Langoš je dobio različite nazive u raznim predelima zemlje: bodag, mlinarska pogača, pompoš, kanvarju ili vakvarju, dibenč ili langalo. Naziv langalo danas se koristi samo za langoš sa nadevom koji se zaista peče u specijalnoj pećnici. Ta verzija je slična italijanskoj pici sa debljim testom.

Rasprostranjenost

Kada su se pojavile pekare i industrijska proizvodnja hleba, langoš je prešao u vrelo ulje, kao i pomfrit i pohovano meso. Razumljivo, na taj način je bilo mnogo lakše proizvesti ovaj božanstveni delikates. Negde 1920-ih godina langoš je osvojio obalu Balatona, gradske plaže, pijace i postao je jedno od omiljenih jela festivala. Danas već postoji bezbroj verzija i langoš je postao nezaobilazan deo tradicionalne ponude ulične hrane. U tolikoj meri da ga u raznim krajevima sveta smatraju za otelotvorenje ukusa mađarske kuhinje.

Vrste

Osnovni langoš se priprema tako što se kvascu doda prstohvat šećera i mlako mleko, pa se pusti da uskisne, zatim se doda brašno i so, malo mlake vode i ulja. To testo se peče u izuzetno vrelom ulju jedan minut. Može da se konzumira bez ili sa raznim nadevima. Tipični nadevi su beli luk, rendani sir, kajmak, sir i kajmak zajedno. Naravno, ovo testo podnosi bilo kakav nadev. Pa tako se nudi langoš sa nadevom od mesa, kobasice, šunke i gljiva, dimljenog sira, luka i kajmaka, ovčijeg sira i mirođije, đuveča, patlidžana, mozga, viršle ili sa slatkim sirom, pekmezom, prah šećerom. U slučaju nadeva postoji jedan izuzetak, a to je kupus. U ovom slučaju rendani kupus se umeša u testo i langoš se peče zajedno sa kupusom. Možda još samo langoš sa ribom nismo jeli. 

Ova brza hrana sa oko 70 raznih naziva vrlo je slična langošu, ali se u osnovi razlikuje po tome što se u testo stavlja rendani krompir. Tome shodno, jednostavna i brza verzija sadrži samo krompir i brašno, naravno, so i biber, dok se u delikatnije verzije stavlja i luk, beli luk, mleko i jaje. Na kraju se peče u ulju isto kao langoš. Uglavnom se jede sa pavlakom, ali se sve češće koristi kao prilog za jela. Najverovatnije naziv „točni“ potiče od izraza „langoš Tota“, dok je rasprostranjen naziv „lapčanka“ nastao deformacijom slovačke fonetske reči „hlebčanka“, ukazujući na dvodimenzionalnost ovog jela, slično nazivu lapoćka. Takođe se često naziva „resti“, što je naziv švajcarskog porekla. 

Slatka verzija ulične hrane je spolja hrskavi, unutra vazdušast odžak kolač. To je traka izvaljana od slatkog kiselog testa koje se namotava na poveći valjak i zatim se polako peče okretanjem valjka iznad žara. Malo podseća na kebab, giros ili savarmu koji se peku na vertikalno rotirajućem ražnju. Pre pečenja se uvalja u kristalni šećer, premaže se vrelim puterom, pa se na površini kolača na kraju stvara karamelizovani sjajni i hrskavi sloj. Ispečen, još vreli kolač se uvalja u šećer sa cimetom ili vanilom, ili kakao prahom, a može i u mlevene orase, lešnik, eventualno mak. Na kraju se dobija poslastica kojoj je teško odoleti već zbog mirisa, koji se nadaleko širi. Naziv je pravi pogodak, jer je kolač unutra prazan kao odžak. Na taj način je, međutim, površina kolača mnogo veća i mnogo je više hrskavih delova nego kod tradicionalnih kolača. Prethodnica odžak kolača bila je prisutna u Mađarskoj od 16. veka, ali se današnja varijanta razvila kod Sekulja. Zbog svoje popularnosti svrstan je u mađarske specijalitete, hungarikume. 

Tipična mađarska brza hrana od mesa iznikla je u pečenjarama ili se konzumirala „s nogu“ u mesarama. Na jednu finu pečenu kobasicu, krvavicu i nekoliko komada kiselih krastavaca mnogi i danas rado svraćaju na ovakva mesta. Zimi se na tim mestima može naći i popularno jelo, pihtije koje se kuvaju od svinjetine uz dodatak povrća. Naravno, to nije brza hrana u pogledu pripremanja, jer kuvanje pihtija traje poduže, ali već gotove pihtije mogu da se ponesu i konzumiraju bez daljih priprema.  

Glavna pečena riba sa pomfritom za Mađare je hek. To je jedno od najpopularnijih ribljih jela u zemlji, verovatno popularnije i od riblje čorbe. Prava pikanterija je što se radi o morskoj grabljivici koja, naravno, nije autohtona u zemlji. 

Poslednjih 50 godina prilično je izmenjen repertoar ponude ulične hrane. Od mlečnih barova 70-ih godina preko bifea sa hladnim jelima 80-ih, sve do današnje veganske ponude prešao se dugi put. Dva jela su, međutim, opstala. Variva i supe. Variva su manje pogodna za konzumiranje na ulici, ali supe doživljavaju pravu renesansu, podrazumevajući i klasike kao što je paradajz čorba sa testom u obliku slova. Prijatno!